Procesom balansiranja se uravnotežuju mase točkova. Točak, kao i svako drugo telo, prilikom obrtanja oko neke ose stvara centrifugalnu silu. Ukoliko nije uravnoteženo (masa tela nije ista sa svake strane ose) javlja se debalans koji se manifestuje bilo podrhtavanjem volana ili podrhtavanjem celog vozila. Guma se pri balansiranju uravotežuje olovima, pločicama ili bušenjem. Najbolje je izvršiti balansiranje sva četiri točka zato što auto može da trese iako su prednji točkovi balansirani, a zadnji nisu. Debalans zadnjih točkova se može prenositi i osetiti čak i na volanu ili na celom vozilu.

Balansiranje i reglaža (centriranje trapova) u osnovi su operacije koje nemaju nikakvih dodirnih tačaka osim u vrlo ekstremnim slučajevima (oštećenje poluosovine, homokinetičkog zgloba, isl.).
Točkovi se balansiraju statičkim i dinamičkim balanserkama.

Statičko balansiranje je najbolja varijanta dok dinamicko balansiranje ili tzv. “finišer” je dobro sa nedostatkom da bilo zbog čega da se točak skida mora da se vrati na iste tačke gde je i bio. U protivnom balansiranje se mora ponoviti. Kod statičkog balansiranja točkovi se postavljaju u bilo koje tačke (ne vodi se računa o položaju postavljanja).

Kod obe vrste balansiranja ako je guma ili felna kriva, javiće se podrhtavanje na nekim brzinama, ali pre ili posle tih brzina nestaje. Na primer, izmedju 80-90 ili 100-110 ili 130-140km/h, ili na malim brzinama gde vozilo ne “trese”, ali se javlja takozvano ljuljanje volana.
To se moze izbeci samo stavljanjem jedne ili više novih guma, a ako je felna kriva - njenom zamenom ili ispravljanjem.

U blansiranju se koristi više vrsta olova zbog razlicitosti felni, tj. njihovih ivica. Olovo koje ne odgovara felni lako otpada sa nje, a onda predstavlja neku vrstu kuršuma pa se preporučuje pre svega onima koji balansiraju da o tome vode računa.
I kod balanserki kao i kod reglaže postoje samo tačne i netačne mašine bez obzira na model ili proizvođače.